Закон о насљеђивању Републике Српске познаје два основа позива на насљеђе – закон и тестамент.

Уколико оставилац није имао сачињен тестамент, на насљеђе се позивају његови насљедници (сви његови потомци, супружник, родитељи, браћа и сестре и њихови потомци, његови д‌једови и бабе и њхихови потомци, његови даљи преци)

Законски насљедници умрлог насљеђују сву имовину коју је то лице имало у тренутку смрти, као и дугове оставиоца. Имовину чине покретне ствари, непокретности, новац (у сефу, на рачунима), акције, потраживања (дуговања трећих лица према оставиоцу), итд.

Насљедници умрлог насљеђују према (законом дефинисаним) насљедним редовима и то на начин да насљедници ближег насљедног ред искључују из насљеђа насљеднике даљег насљедног реда.

Насљедници првог насљедног реда су д‌јеца оставиоца (брачна и ванбрачна) и његов супружник. Они насљеђују имовину умрлог на једнаке д‌јелове. Тако, ако је иза оставиоца остала супруга и троје д‌јеце сви ће насљедити по ¼ имовине. Уколико је оставилац имао дијете које је раније умрло његов дио насљеђују његова д‌јеца, унучад оставиоца, на једнаке д‌јелове, а ако је неко од унучади умрло прије оставиоца, дио који би њему припао да је био жив у тренутку смрти оставиочеве насљеђују његова д‌јеца, праунучад оставиочева, на једнаке дијелове и тако редом све док има потомака оставиочевих.

Приказ првог насљедног реда:

Ако умрли нема супружника а има д‌јецу, д‌јеца наслеђују све у првом наследном реду. А ако умрли нема децу али има супружника, супружник не наслеђује све у првом насљедном реду. Умјесто тога, прелази се у други наследни ред.

У другом насљедном реду на насљеђе се позивају родитељи оставиоца и супружник. Родитељи умрлог насљеђују ½, а другу половину заоставштине насљеђује супружник. Ако иза умрлог није остао супружник, родитељи умрлог насљеђују цијелу заоставштину на једнаке дијелове. Ако је један родитељ оставиочев умро прије оставиоца, дио заоставштине који би му припао да је над‌живио оставиоца насљеђују његова д‌јеца (браћа и сестре оставиочеви), а затим његова унучад и праунучад и његови даљи потомци, по правилима која важе за случај када умрлог насљеђују његова д‌јеца и остали потомци.

Приказ другог насљедног реда:

Важно је скренути пажњу на право брачног супружника да у оставинском поступку истакне захтјев којим тражи издвајање њеног уд‌јела у заједничкој имовини одн. брачној стечевини. Издвајање се не врши по службеној дужности, нити се странке поучавају о овом праву па због тога често имамо ситуацију да је предмет оставинског поступка и посебна имовина над‌живјелог брачног супружника. Тужба за утврђење и диобу заједничке имовине не застаријева.

Пример. Оставилац је купио викендицу за време трајања брака. Насљедници су супруга и син. Викендица је уписана на супругово име у листу непокретности и уколико не би дошло до издвајања супругиног дијела имовине, супруга и син оставиоца би наследили по 1/2 викендице. Уколико дође до издвајања (претпоставимо да је допринос у куповини викендице сваког од супружника 50%), у оставинском поступку се насљеђује само једна половина викендице, она која припада оставиоцу, па би од тог дијела супруга оставиоца добила 1/2 и син 1/2. По окончању оставинског поступка, супруга би имала три четвртине, а син једну четвртину права својине на викендици.

У трећем насљедном реду насљеђују д‌једови и бабе са очеве стране (1/2) и д‌једови и бабе са мајчине стране (1/2 имовине). У четвртом насљедном реду насљеђују прад‌једови и прабабе. Уколколико оставилац нема насљедника његови имовину насљеђује Република Српска.

Насљеђивање имовине лица које је сачинило тестамент ће се вршити према његовој посљедњој вољи. У пракси није ријетко да насљедници оспоравају тестамент јер сматрају да оставилац није био способан за расуђивање кад је састављао тестамент („није био при чистој свијести и здравој памети“), да је натјеран пријетњом или принудом да га сачини, да је одлучио да га сачини усљед тога што је био преварен или што се налазио у заблуди. У тим случајевима насљедници покрећу парнични поступак у којем оспоравају тестамент, а оставински поступак се прекида (уколико се тужба поднесе у року од 30 дана од упућивања на парницу). Ако се не поднесе тужба, оставински поступак се наставља. Тужба се може поднети и накнадно, у року од једне године од када се сазна за постојање узрока ништавости (принуде, преваре, неспособности расуђивања), а најкасније у року од десет година од проглашења тестамента.

Приликом располгања имовином путем тестамента завјешталац треба имати у виду да његови насљедници имају право на нужни насљедни дио, и да са тим дијелом имовине не може да располаже. Нужни дио насљедника – д‌јеце и супружника – износи једну половину од оног дијела који би сваком поједином од њих припао по законском реду насљеђивања. Ова заштита није аутоматска, већ се остварује у посебном парничном поступку који мора да покрене онај ко тврди да му је повређен нужни део. Рок за подношење тужбе за заштиту нужног дела је три године од смрти оставиоца ако је нужни део повређен поклонима оставиоца или три године од проглашења тестамента ако је нужни део повређен тестаментом.

На крају, потребно се осврнути и на насљедно-правне уговоре – уговор о доживотном издржавању и уговор о распод‌јели имовине за живота.

У уговору о доживотном издржавању један уговарач се обавезује да издржава доживотно другог уговарача или неко треће лице, а у коме други уговарач изјављује да му оставља сву своју имовину или један њен дио у насљеђе. Предаја имовине даваоцу издржавања је одгођена до смрти примаоца издржавања. За пуноважност овог уговора неопходно је да буде сачињен у форми нотарски обрађене исправе.

Уговор о распод‌јели имовине за живота представља правни посао међу живима којим се уступа и раздијељује имовина својој д‌јеци и другим својим потомцима. За пуноважност овог правног посла потребо је да буде сачињен у форми нотарски обрађене исправе, те да сва д‌јеца и други потомоци који ће бити позвани на насљеђе буду сагласни.